ПРЕ ТРИ ЛЕТА
(Сећајући се четвртка, 4. августа 1994.)
Постоје села Богу иза леђа,
скоро налик на онај други свет,
надирање флоре и фауне и облака,
и спрудови на крају којих парови
риба реповима праве гнезда у плићаку...
Увукли смо се између густих ракита,
траговима белоушки и збацили
полако свлак...
Њена златна коса расу се по глибу
који се сасушио и испуцао
Миришући на муљ, на лишће ракита
на беле раде, њена бедра прлила су
као коприве...
(Могу ли се изрећи најлепше,
најдубље, најинтимније ствари
чак и у дневницима вођеним само за себе?)
Неко скривен у грмљу пасјег дрена
на другој обали без даха у грчу воајера
могао је да види само моја гола леђа...
Срећом, нагло се наоблачило
Дунуо је ветар и непознати се удаљио
На стотине пожутелих листова
пљуштало је на реку као златна киша
"Већ је крај лета", рече она
с којом сам се у граду мимоилазио
пишући ми :"Глуп си. Волим те!"
Лишће је пљуштало можда минут- два,
а затим се све стишало,
осим наших дамара;
облаци су се разишли
и, на стотинак метара, у топољаку,
појави се бела мешина
и август засвира у гајде.
Површина воде се најежи
Неколико дана ништа нисам записао у бележницу
ни оно најлепше ни најважније
што се сад одмотава као сребрно клупко
у најинтимнијој сфери човека и жене
(држећи се можда Божије заповести,
универзалних правила: Да тајна између човека
и жене треба да остане тајна )...
= Видети више: Вишак
Нема коментара:
Постави коментар