Наше враћање земљи / Светислав Стефановић

Наше враћање земљи

Време, 15. 10. 1940.

   

Знак препознавања: Песници-критичари (2)

             Било је у историји, несумњиво, примера обнове и под дејством страних великих културних утицаја, као за време италијанске ренесансе, или, као што је случај са нашом романтичном епохом, насталом под утицајем немачке романтике. Али је и у тим случајевима предуслов један дубоки животни и стваралачки елан сопствених националних снага и вредности, израслих на сопственом националном тлу. Зато се, с правом, може рећи да само на сопственим националним вредностима може један народ остварити и изградити и своју обнову.

                Ако је те националне вредности народ, у току историје, напустио или изгубио, онда он неће наћи ни пут обнове него ће, неповратно, отићи путем пропасти. Тако су пропали толики велики и мали народи у историји, Вавилонци, Мисирци, Грци. И то не само страним завојевањима него и сопственом изнуреношћу, било расном дегенерацијом, било духовном и културном деморализацијом, било преживелошћу и неодрживошћу свог социјалног режима. Примера, за све ове облике пропасти појединих народа, било је не само у прошлости него их доживљујемо и пред нашим сопственим очима, у овој најдраматичнијој епохи људске историје која, већ и за обичног посматрача, значи слом читавих светских империја, а за дубље посматраче крај читаве једне културне епохе.

                Катастрофа француског народа можда је више пример културне и духовне исцрпености и деморализације, док је катастрофа енглеског народа пример неодрживости једног преживелог и немогућег социјалног поретка. Грчевит поклич Петенове Француске за враћање земљи изгледа као један јасно схваћен, иако веома задоцнео, покушај спасења од неминовне катастрофе, враћањем на вечите темеље и вредности нације у вези са земљом и за земљу, са селом и његовим културним вредностима.

                Социјални и културни историчари, и то тек последњих година, уочили су значај ове појаве, и саме по себи и као сигурног симптома једне културе у процесу опадања и нације у процесу дегенерације. Још до скора било је у Европи, па и код нас, учењака који су заговарали што бржу урбанизацију и индустријализацију, па и таквих умних социолога и државника и реформатора који су проповедали и саму што бржу пролетаризацију села и сељаштва, да би се, што пре, створили историјски неминовни услови и за наш улазак преко пролетерске у светску револуцију. Здраво село и заосталост наше социјалне структуре задржали су наше пренагло срљање том линијом, која би нас, извесно, била довела до руба пропасти. Утолико је кобније било подлегање наше варошке културе западноевропским утицајима, без свести о томе да се сама та западна култура, већ искључиво урбана, варошка, налазила у процесу дегенерације, не никако у процесу полета, и да једном младом и свежем народу није могла донети никаквог полета. Напротив, могла је само пренети у један свежи национални организам отровне сокове свог културног и духовног распадања и расточавања.

                Многе ужасавајуће појаве нашег културног живота последњих деценија налазе своје објашњење у дејству тих отрова, једне културе у распадању, унетих у наш млади организам. Сама политичка дезорганизација, као и погрешна оријентација према западним демократија, а које су представљале један преживели систем државног поретка, који се већ сам налазио у процесу расточавања, не би још била толико кобна да није била праћена, или можда и условљена, тим нашим још кобнијим повођењем за духовним и културним вредностима западне Европе. Заслепљени њеним спољашњим сјајем, сличним фосфоресцентној светлости на трулежи, ми смо у њима гледали узоре достојне најоданијег угледања, уместо да видимо оно што су стварно били: елементи распадања и растварања који и у нашем младом организму нису могли изазвати ништа друго до исти процес распадања и расточавања. Будућем историчару неће бити тешко да потврди ова запажања и да, на читавом низу појава нашег духовног и културног живота после рата, констатује разорно дејство тих утицаја - наместо здраве примитивности тип лажне отмености, наместо активног оптимизма тип лажног песимизма, као тип нашег послератног, тзв. европејца, усто халапљиво гладног животних уживања и готовог на све гадости и подлости, културом још неоплемењеног циника и развратника, похлепног не само за златом него и за најнижим нагонима еротике и порнографије, која је нашла врло пространо место и у самој чистој литератури и поезији.

                Али не само што ће тај будући културни историчар дати нам за право. Битно је, и за нашу будућност пресудно, то да се, већ данас, наша општа свест ослободи и отресе свега тог наноса једне, заправо, труле туђинштине, свих тих узора једне културе која нам се лажно приказивала под маском прогреса и напретка, док је то уистину била култура распадања и умирања, труљења и растварања. Тек ослобођени тога наноса трулежи и шљама ми ћемо моћи да се вратимо на вечита врела наше националне самобитности, на истинске линије и путеве наше националне духовне и културне обнове. Тек онда, у пуној мери, ми ћемо моћи извршити врховни задатак наше садашњости и будућности. Онда ће тек и наш поклич за враћање земљи, изречен још пре неких тридесет година, добити свој пуни значај, битно, додајемо одмах, друкчији од садашњег француског: јер у Француској се ради о отресању зла и трулежи сопствене културе, док се код нас радило и ради о ослобођењу од једне нездраве туђинштине. Колики је тај нанос туђинштине показује, врло драстично, сама статистика научне и књижевне продукције послератних година. Читаве научне и популарне библиотеке за ширење демократских доктрина уз, узгред буди речено, тотално игнорисање све фашистичке и национал-социјалистичке литературе, и не мање обилата библиотека марксизма и научног материјализма, уз угушивање целокупне литературе која би се бавила нашим животним проблемима. У чистој литератури и поезији сви облици интернационалних модернизама[1] до најгнуснијих лудости порнографије, уз систематско прогоњење свега расног и националног, проглашеног, једноставно, за реакционарно и, просто, проскрибовано.

                Ако би се статистички упоредио однос продукције националне науке и литературе према том туђинском наносу, тај би био катастрофално поразан за нашу послератну националну литературу и науку. А поставља се просто питање: постојимо ли ми и јесмо ли ми стварали ову државу и нацију са толико вековних жртава за то да проучавамо светске проблеме, чак и погрешно постављене и кобно перверзне, и да се за њих свим силама боримо, или да, прво и пре свега, проучимо себе саме, да се позабавимо проблемима свог сопственог живота, своје државе и свога народа, на првом месту проблемом о основним стубовима наше националне самобитности, без којих нема ни могућности наше обнове. Ти основни стубови су: проблем нашег човека, расног и националног, као типа хуманизираног хероја, култ косовског духа жртве и пожртвовања, претпостављања небеског царства земаљском, духовних вредности материјалним, и, најзад, етика рада везаног за земљу и породицу, који су не само вечити мистички заноси него и вечита животна стварност нашег народа.

                У постављању, проучавању и остварењу тих проблема лежи и цели проблем наше обнове, цели смисао нашег враћања земљи без којег је, у овом историјском моменту, илузорна и сама обнова. 

---

[1] Стефановић је почетком двадесетих година прошлог века био један од првих бранилаца модерних токова у српској књижевности (в. његов текст "Узбуна критике и најмлађа Модерна", објављен у часопису Мисао, 1921., књ. 6, св. 33, 34, 35-36).

 == Извор:  Наше враћање земљи / Светислав Стефановић. - Штампано у књизи: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943. - Копно, књ. 1.  Избор и предговор: Предраг Пузић. - Нови Сад, 2006, стр. 78-81  (Публикује се уз дозволу приређивача.)

Називи наших предака.Курајбер није псовка, већ

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. Врба крај бивше Лукићске ваде (за воденицу у Шљивици).

Називи наших предака.

МУШКА ЛОЗА

1. колено - отац
2. колено - деда
3. колено - прадеда
4. колено - чукундеда
5. колено - наврдеда
6. колено - курђел
7. колено - аскурђел
8. колено - курђуп
9. колено - курлебало
10. колено - сукурдол
11. колено - судепач
12. колено - парђупан
13. колено - ожмикура
14. колено - курајбер
15. колено - сајкатава
16. колено - бели орао Ако ништа, бар сте сазнали да курајбер  није псовка, већ назив за 14. породичног претка 
 
По женској лози или женској линији исто тако иду:

01. Мајка
02. Баба
03. Прабаба
04. Чукунбаба 

05. Наврнбаба - Бела Пчела (Чукунчукубаба)
06. Курђела - (Прачукунчукунбаба)
07. Аскурђела - (Прапрачукунчукубаба)
08. Курђупа
09. Курлебала
10. Сукурдова
11. Сурдепача
12. Парђупана
13. Ожмикура
14. Курајбера
15. Сајкатава

16. Бели Орао

____ Подсетник. Подсетио: Јован Пејчић

Komentar uz članak "Rusija zadovoljna stavom Srbije prema krizi u Ukrajini"

Advokat Gačević
•

Ovih dana se u javnosti sve rigidnije nameće problem Srbije u
određenju prema ukrajinskoj krizi, pri čemu po tom pitanju još uvek
nemamo oficijelni stav, što deluje kao pragmatično držanje, ali će pre
biti da se radi o političkoj nesnalažljivosti. Valja podsetiti da je
politika veština u vođenju državnih poslova, pa i sam pojam politike
etimološki vuče koren iz organizacije starogrčkih državica "polis".

Dakle,problema ne bi bilo kada "zapadni partneri" Srbije ne bi insistirali na
jasnom opredeljenju Srbije po pitanju podrške njihovom generalnom stavu
koji ide za osudom Rusije zbog navodne povrede ukrajinskog
teritorijalnog suvereniteta, pri čemu se u vezi sa međunarodno-pravnim
načelom zaštite prava države na teritorijalni suverenitet poriče pravo
Srbije na Kosovu i Metohiji kao delu njene teritorije, i po tom pitanju
"zapadni partneri" kažu da se Krim i Kosovo ne mogu porediti, ali u
kontekstu šiptarskih preferansi.

Međutim, nesumnjivo je da se Krim i
KiM ne mogu porediti, ali ne iz razloga koje preferiraju "zapadni
partneri", već suprotno njima - iz razloga koji se tiču istorijskog
prava i plebiscitarnog izjašnjenja državotvornog naroda.

Razlika je u tome što Rusija polaže istorijsko pravo na Krim, a šiptari takvo pravo
nemaju na delu srpske države, jer upravo Srbija na KiM polaže pravo kao i
Rusija na Krim. Drukčije rečeno, na teritorijalni suverenitet se mora
gledati kroz prizmu istorijskog prava, zbog čega se ne može smatrati da
je Rusija povredila teritorijalni suverenitet Ukrajine, za razliku od
šiptara koji su uzurpirali deo suverene teritorije države Srbije.
Uostalom, Rusija je samo prihvatila plebiscitarnu odluku državotvornog
naroda koji se izjasnio za pripajanje svojoj istorijskoj matici.

Dakle, stav Srbije po prednjem pitanju može i mora biti sasvim jasan - ne
smatramo da je Rusija povredila teritorijalni suverenitet Ukrajine, niti
da se po analogiji takvim stavom saglašavamo sa šiptarskom uzurpacijom
KiM. .

Ne bih ovde šire elaborirao osnove istorijskog prava Srbije
na KiM, pa ću samo podsetiti da su šiptari došljaci na srpskoj zemlji,
koji su zloupotrebili srpsko gostoprimstvo. Glavni svedok naseljavanja
šiptara na srpskoj zemlji je vizantijski viši državni činovnik Mihailo
Ataliota, koji je bio savremenik događaja iz 1043. godine, kada je
prevratnik Đorđe Manijak krenuo sa Sicilije da osvoji Carigrad, pa je
kao prateće čete poveo šiprate koji su prethodno na Siciliju dovedeni
kao roblje iz osvajačkih pohoda u području Kavkaza. Otuda znamo da su
posle poraza Đorđa Manijaka u bici sa carigradskom vojskom kod
Dojranskog jezera njegovi pratioci šiptari ostali kao brodolomnici na
tuđoj zemlji, i da su im Srbi dozvolili da se nasele u brdovitom predelu
oko mesta Rabana, koje se nalazilo severoistočno od Elbasana, u
podnožju planine Jablanice. Po Rabanu su ih Srbi nazivali Rabanasima,
odnosno Arbanasima, a Turci su ih zvali Arnautima. O njihovom
razrođavanju i naglom širenju po dolasku Turaka, pretapanjem brojnih
srpskih plemenskih grupa u šiptare, zbog privilegija koje su ovi imali
pod Turcima, ovde ne može biti više reči.

S druge strane, valja  podsetiti da je Ukrajina istorijska kolevka ruske države. Kijevska
Rusija je konfesionalno bila vezana za Vizantiju, a državna religija
Kijevske Rusije bilo je pravoslavlje. Ta država je trajala od devetog do
kraja dvanaestog veka, i u njenom sastavu je bilo poluostrvo Krim.
Tokom Četvrtog krstaškog rata, s početka trinaestog veka, opljačkan je
Carigrad, trgovinske i kulturne veze sa Carigradom su pokidane, a
Kijevska Rusija se raspala na kneževine. U četrnaestom veku dolazi do
najezde Tatara koji zaposedaju Krim i osvajaju veći deo ruskih
kneževina. Međutim, u osamnaestom veku Rusi ponovo zaposedaju Krim i on
ostaje u sastavu Rusije sve do 1956. godine, kada ga tadašnji predsednik
SSSR Nikita Sergejevič Hruščov, inače Ukrajinac, pripaja Ukrajini.

Toliko, za podsećanje, možda i kao svetionik zalutalim i nesnalažljivim brodarima na uzburkanoj polititičkoj pučini.

Rusija zadovoljna stavom Srbije prema krizi u Ukrajini

Вук и Расим на Вучићевој листи

БЕОГРАД – Небојша Стефановић, председник Скупштине Србије, расписаће изборе за град Београд, а напети односи на домаћој политичкој сцени све јасније сигнализирају да нас 16. марта очекују обједињени ванредни београдски и парламентарни избори, пише у најновијем броју дневни лист Ало. 
Према њиховим речима странке се увелико престројавају за наступ на њима, а како Ало сазнаје, највећи фронт прави Српска напредна странка, која ће своју листу проширити за још најмањер две странке.
Извор листа Ало открива да је већ постигнут начелан договор Александра Вучића са Вуком Драшковићем и Расимом Љајићем да СПО и СДПС појачају предизборну коалицију са којом су напредњаци добили прошле изборе. Све очи упрте су у СНС, од којег се очекује да у наредним данима реши хоће ли Србија ићи на биралишта.
- И Вук и Расим су свесни да сами никако не могу да пређу цензус и изгурају кампању на целој територији Србије. Напредњаци им се, у време када је ДС конфузан и располућен, намећу као природни савезник са којим ће најмање ризиковати. Међутим, ако се буду бирали само одборници за београдску скупштину, Љајић након успеха на Вождовцу, размишља да иде сам на те изборе. Евидентно је да Љајић и Вучић добро функционишу у Влади, а да Драшковић без задршке хвали и подржава вицепремијера. Уосталом, гласање у Скупштини то најбоље потврђује – објашњава саговорник листа Ало из владајуће коалиције.
Извор: Ало



Вук и Расим на Вучићевој листи - Правда

КРСТ / Ђорђе Николић

М. Тодоровић, Небо (изнад Трешњевице)

Распели су живи крст
На дрвеном крсту.

Васкрснут,
Живи се вознесе у небо,
Часни оста на земљи.

Да нас подсећа
На крст у нама самим -

У име Оца
И Сина
И Светога Духа,

Амин.

На Васкршњи понедељак,
16.4. 2001.

     ___  Извор: Ђорђе Николић: Ви нисте од овога света, СКЗ, Београд, 2012, стр. 49

     

VUČICA, NAUK / Tatjana Mijatović Simjanić

Jabuka, unuka jabuke sa Paljevina

Tatjana Mijatović Simanić : "Pozajmih da podelim. Lepa je... Čoveku starom 70 i kusur godina koji se celog života bavio stočarstvom, tačnije ovčarstvom, država odluči da pomogne u dodeli penzije koja bi mu bila dovoljna da preživi. Jedna novinarka ga je tom prilikom zamolila da joj ispriča jedan deo svog života koji nikad neće zaboraviti, i koji mu je ostao i ostaće u sećanju za života. Starac započe priču: “Bilo mi je 20 i neka kad sam naišao na kuče u šumi uzeo ga sebi i prisvojio. Prolazili su meseci i komšije mi počeše govoriti da sve više liči na vučicu i da je se trebam rešiti. Bio sam mlad i nisam nikoga hteo slušati, bila mi je privržena, gde god da sam išao išla bi sa mnom i čekala me. I prošle su i godine… Jednog dana kad sam bio malo prilegao kroz san sam čuo neku buku, režanje i cviljenje, dok sam došao sebi i ustao, sve je utihnulo, izašao sam napolje i ugledao čitavo stado ovaca poklano, a vučica sva u krvi sedi i gleda pravo ka meni malo od straha malo od besa. Utrčao sam u kuću, uzeo pušku i ubio je na licu mesta. Nisam znao šta da radim sa ovcama pa sam pozvao komšije da ih odnesu dok se meso još nije ukvarilo. Sklanjanjem ovaca, među njima smo pronašli tri zaklana odrasla vuka i tek tad sam shvatio šta sam uradio! Pouka: Nije uvek sve kao što izgleda – Nikada ne procenjujte ljude i situacije na osnovu onoga što vidite na prvi pogled."

Последње пристигле вести

________________________ ШТА БИ РЕКАО ЧЕ

Роман у стиховима ШТА БИ РЕКАО ЧЕ аутора др Александра Милошевића биће представљен 4. Септембра 2012. године у 19,00 часова у Удружењу књижевника Србије, Француска бр. 7 , у организацији Издавачко друштво „Свет књиге“, Београд, СКУ  „илош Црњански“ из Шведске и УКС.

О књизи говоре Мр Милица Јефтимијевић- Лилић,

Стево Ћосовић, уредник,

Радомир Андрић.

Водитељ Миљурко Вукадиновић.

Стихове читају: Јелена Савић, Сека Недељковић

(Извор: Сека Недељковић, Заплањска 88, Београд)

_________________________________ШАНТИЋЕВЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ

30. август 2012. 14.38, Žana Gluhović <gluhovic.zana@gmail.com>

СПКД „Просвјета“ градски одбор Мостар

Конак 7, 88 000 Мостар

Тел: 00387 (0)36 554-121

Поштовани,

Прво, захваљујемо Вам се на учешћу у овогодишњим „Шантићевим вечерима поезије“ и позивамо Вас да својим доласком, уколико сте у могућности, увеличате наше и Ваше Шантићеве вечери поезије у организацији СПКД „Просвјета“ градски одбор Мостар и тиме допринесете  овој за Мостар и Херцеговину, као и за цијелу Регију, изузетно значајној културној манифестацији. У прилогу Вам достављамо летак са распоредом догађања, од отварања Вечери и наступа дувачког ансамбла „Невски“ 7-ог септембра,  до додјеле Шантићеве награде за поезију и затварања вечери, 15 септембра. Жао нам је што нисмо у могућности да свим учесницима конкурса сносимо трошкове пута и смјештаја у Мостару и молимо Вас за разумијевање по том питању.

Срдачно, 

Веселин Гатало

Потпредсједник СПКД „Просвјета“ градски одбор Мостар

   Додатак:  Програм Шантићевих вечери поезије 2012.

  

(Извор: Žana Gluhović )

ДВАДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ДРАГИШЕ ВИТОШЕВИЋА

(14. 6. 1935 - 4. 8. 1987)

 Књижевник ДРАГИША ВИТОШЕВИЋ, историчар и теоретичар

књижевности, књижевни критичар, есејиста, антологичар и приповедач,

рођен је 1935. године у Барама (гружанским). Завршио је Филолошки

факултет у Београду (Група за југословенску и светску књижевност, са

постдипломским студијама), где је и докторирао 1973. године. Од 1964. до

1967. године је на студијском боравку у Паризу, а у току 1977-78. у

Москви и Петрограду. Био је оснивач (са Добрицом Ерићем) и главни

уредник часописа Расковник (1968-1982, са прекидима). Радио је као

научни саветник у Институту за књижевност и уметност у Београду. Умро је

1987. године у Сиску од последица саобраћајне несреће која се догодила

под још увек неразјашњеним околностима. Од тада његове рукописе

приређују Вјера Вукшић Витошевић и Невена Витошевић Ћеклић.

 ОБЈАВЉЕНЕ

КЊИГЕ: _Орфеј међу шљивама_ (антологија савремених српских песника са

села, са Добрицом Ерићем, Крагујевац 1963), _Озбиљне игре _(приповетке,

Нови Сад 1966), _Српско песништво_ 1901-1914 (у две књиге, Београд

1975), _Критика у Скерлићево доба_ (зборник студија, Београд - Нови Сад

1975), _Ја мислим друкчије_ (полемички текстови, Београд 1983),

_Дародавци из прикрајка_ (огледи о нашем самоуком стваралаштву, Београд

1984), _До Европе и натраг __I_ (огледи из домаће књижевности до XIX

века, Горњи Милановац 1987), _До Европе и натраг __II_ (огледи из домаће

књижевности XX века, Горњи Милановац 1989), _Српски књижвни гласник

1901-1914_ (монографија, Београд - Нови Сад 1990), _Смисао сличности у

књижевности_ (студија, Београд 1995), _Волови на плафону _(100 кратких

прича, Београд 1996); _Пастир тражи дно неба_ (антологија песника,

сликара и вајара наиваца Србије, Црне Горе и Републике Српске, са Вјером

и Невеном Витошевић и Милицом Маширевић, Београд 2001; издање на

енглеском 2004).

 КЊИГА У ШТАМПИ: _Непотписани Скерлић _(откривени

непознати текстови Јована Скерлића у _Српском књижевном гласнику_ и

обимна пратећа студија), приредила Невена Витошевић Ћеклић, Службени

гласник, Београд.

Име ДРАГИШЕ ВИТОШЕВИЋА носе: библиотеке у Миријеву

и Книћу, Дом инвалида на Бежанијској Коси, улице на Авали и у

Крагујевцу.