ДВАДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ ДРАГИШЕ ВИТОШЕВИЋА

(14. 6. 1935 - 4. 8. 1987)

 Књижевник ДРАГИША ВИТОШЕВИЋ, историчар и теоретичар

књижевности, књижевни критичар, есејиста, антологичар и приповедач,

рођен је 1935. године у Барама (гружанским). Завршио је Филолошки

факултет у Београду (Група за југословенску и светску књижевност, са

постдипломским студијама), где је и докторирао 1973. године. Од 1964. до

1967. године је на студијском боравку у Паризу, а у току 1977-78. у

Москви и Петрограду. Био је оснивач (са Добрицом Ерићем) и главни

уредник часописа Расковник (1968-1982, са прекидима). Радио је као

научни саветник у Институту за књижевност и уметност у Београду. Умро је

1987. године у Сиску од последица саобраћајне несреће која се догодила

под још увек неразјашњеним околностима. Од тада његове рукописе

приређују Вјера Вукшић Витошевић и Невена Витошевић Ћеклић.

 ОБЈАВЉЕНЕ

КЊИГЕ: _Орфеј међу шљивама_ (антологија савремених српских песника са

села, са Добрицом Ерићем, Крагујевац 1963), _Озбиљне игре _(приповетке,

Нови Сад 1966), _Српско песништво_ 1901-1914 (у две књиге, Београд

1975), _Критика у Скерлићево доба_ (зборник студија, Београд - Нови Сад

1975), _Ја мислим друкчије_ (полемички текстови, Београд 1983),

_Дародавци из прикрајка_ (огледи о нашем самоуком стваралаштву, Београд

1984), _До Европе и натраг __I_ (огледи из домаће књижевности до XIX

века, Горњи Милановац 1987), _До Европе и натраг __II_ (огледи из домаће

књижевности XX века, Горњи Милановац 1989), _Српски књижвни гласник

1901-1914_ (монографија, Београд - Нови Сад 1990), _Смисао сличности у

књижевности_ (студија, Београд 1995), _Волови на плафону _(100 кратких

прича, Београд 1996); _Пастир тражи дно неба_ (антологија песника,

сликара и вајара наиваца Србије, Црне Горе и Републике Српске, са Вјером

и Невеном Витошевић и Милицом Маширевић, Београд 2001; издање на

енглеском 2004).

 КЊИГА У ШТАМПИ: _Непотписани Скерлић _(откривени

непознати текстови Јована Скерлића у _Српском књижевном гласнику_ и

обимна пратећа студија), приредила Невена Витошевић Ћеклић, Службени

гласник, Београд.

Име ДРАГИШЕ ВИТОШЕВИЋА носе: библиотеке у Миријеву

и Книћу, Дом инвалида на Бежанијској Коси, улице на Авали и у

Крагујевцу.

ПИСМО ИЗ КРУШЕВЦА

-------- Original Message --------

Subject:
Date:	Tue, 31 Jul 2012 14:36:01 +0200
From:	Zoran Djuric <djfamily91@hotmail.com>
To:	Удружење књижевника Србије <uksrbije@srpskacirilica.rs>

Поштовани пријатељи Речи, основана је Православна философско-књижевна школа у Крушевцу. Савет школе утврдио је тему за ову 2012. годину: Временско-просторна димензија Лазареве Србије у савременом контексту - онтологија сапостојања. Први предавач првог августа је Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид (Перовић). Очекујемо да се и Ви укључите у рад наше школе (предавања, трибине, округли столови). Пријаве за учешће, предлоге и сугестије шаљите на djfamily91@hotmail.com, а о свему више сазнајте на нашем сајту - www.kdcim.org.rs (Књижевно друштво Свети Ћирило и Методије). С поштовањем, Зоран Ђурић председник Књижевног друштва.

 _________________________________________________

Православна философско-књижевна школа у Крушевцу

Тема Школе за 2012. годину:

Временско-просторна димензија Србије светога Кнеза Лазара  у савременом контексту – онтологија сапостојања

          Свети Методије у Моравској преводи Библију на словенски језик – глагољицу, која ће одмах претрпети измене због прилагођавања језику домаћих, моравских Словена. Каснија језичка прилагођавања говору и језику племена која ће прихватити православље и језик одвешће стварању новог писма – ћирилици. Наоружани ћирилицом и књигама ученици Ћирила и Методија из Бугарске отићи ће у Русију да

Летњи Post scriptum / Бела Тукадруз

- Песник је умро млад, а нека баба у оближњим селима у брдима гура сто и осму годину! - рече један од

мојих пријатеља, док смо шетали кроз гробље и покушавали да пронађемо гроб песника Ф. - Зашто не пандркну она

баба, или зашто Бог не узе неког великог грешника, уместо песника Ф., уместо сваког песника којег прерано узе? Бог је често неправедан и дајем за право песнику који вели: Бити на овом свету и бити на оном свету, оба се тебе

дочепају / Чудно, без разлике. Зашто “чудно”? 

Зашто Бог све решава чудима, а нама оставља “разум”. Како да разумом разумно појмим све то? Не, разумом не можемо појмити ТО, него крајностима: тугом или радошћу. Песник такође вели: Радујте се када видите залазак сунца међу својим уснама. А ја кажем...

Растанак. Био је то растанак са старим пријатељима.

Ишли смо полако и причали о првој особини уметности, “свеобухватности”. Саветовали су ми

како да пишем, “једноставно, ко Шекспир. Прави белешке на цедуљама, о свему што си видео, о људима,

птицама, небу, о заласцима, коњима и животињама уопште...”

Враћао сам се последњим аутобусом из вароши у родно село око поноћи, и дуго нисам могао

да заспим. Спаковао сам ствари за Београд...

Био сам на плажи “Код Туљине баште”. Дечаци су се играли кулаша.Плочасте каменовесу ређали, правили кулу.

Одмицали су се десетак од куле и великим камењем с рамена циљали кулу. Тражећи плочасто камење за

кулу зашао сам у густу ракиту, ишао двадесетак корака, кад је наједанпут бануо испред мене бели спруд,

као неко неваспитано дете исплазивши свој дуги језик.

Тај спруд није био већи од једног сеоског дворишта. То пешчано двориште имало је живу ограду - густу

ракиту, налик на шикару, кроз коју је немогуће било пробијати се, тамо где се сливају слапови беле лозе.

Тиха, дивна и скровита авлија, алија. Како је не открих пре? Али оно што је било још необичније то су вране,

хиљаде врана лежало је на песку тог спруда, ко нека птичија војска; стражари су будно мотрили, док су се

неке вране тукле крилима и крештале... Начинио сам неопрезан корак; стражари ме опазише и гракнуше;

читава се војска узбуни тешко замахујући крилима црним; сударале су се вране, крештале; велико јато

кружило је у ниском кругу заклонивши небо и сунце. Неке од врана издвојише се и почеше да слећу на врх неке старе и разгранате високе тополе. Испред мене побеже лисица! На песку је лежао остатак нечега што је некада био срндаћ... Запахну ме одвратан воњ стрвине. Окренух се и пођох уназад... Дечаци су и даље играли своју игру.

Пошао сам према селу, јер се ближио тренутак кад ћу да отпутујем.

Мајка ме је чекала у кухињи. Припремала се да иде на наше имање на Пеку, да залива башту.

Опраштали смо се без речи. После је она отишла, а ја сам поново препаковао путну торбу, додао

још неке књиге (Бодлерове и Рилкеове). При том, стално ми је у сећању кружило онај скривени спруд са

јатом лешинара. Касно поподне кренуо сам на аутобуску станицу. Сунце је преплавило не само авлије

између којих сам ишао, већ и пут. Газио сам по светлости, ишао сам према будућности. Према новом

животу, непознатом, сатканом од пролазних варки, обмана и среће, али животу који је раскинуо са

пређашњим заблудама и бесмисленим заносима и пркосима...

        видети више: http://pomocdotwordpressdotcom.wordpress.com/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%BA/

ЗАУВЕК ЗНАМ / Благоје Свркота

Благоје Свркота

Нису престали живи снови. Који ли ће нови дан доћи

Пре свитања, иза поноћи кад почну прву своју песму

После раног спавања ти светли петли. А ми још у шетњи

Неуморни, скоро само зрели за осмех из нехата

Пре него што откуцају четири сата, стара градска звона.

            Све има почетак и крај

            И ноћ уздисаја.

Вертикала си мога дана и дрхтава мелодија

Док те чекам. Ноћ има ведрину откривеног заборава

И стрпљивог грцања у кошмару. Нежна жено,

Песмо моје тамнице и моје ватре и мојих облака

У вртоглавици безграничној и безвременој.

Све има почетак и крај.

И љубав која се сања.

Има ли краја, шта  ли је иза, куд путује угасли  брод.

Душа наставља живот ту око нас, негде и свугде.

Заборава нема, па нема ни шта да нестане, увек траје.

Човек застаје, све се претвара у прашину и прах

У један дах стопише се рођење, свадба и крах.

            Све има почетак и крај

            И можданог стабла тајна.

У зеници неба плава њедра. Када се Гагарин први винуо

Из космоса је видео плавозелену планету. Питам те љубави,

Честита душо, зар није сасвим у духу небеског шара,

Да је Исус имао плаве очи, поготово ако је отишао горе. Кад

ОДЕ И ЈОВ!

Стуб испред цркве у Мишљеновцу,
снимак Ивана Л. (Знак препознавања)
2011.

Јуче око два сата после подне, од последица можданог удара преминуо је у болници у Београду истакнути српски афористичар, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије, Владимир Јовићевић Јов.

Рођен 1950. године на Цетињу, Јов је основну школу и гимназију завршио је у Београду, гдје је започео студије филозофије, а  дипломирао политичке науке.

Објавио је збирке афоризама: Афористичар, Шахоризми, Пегазов гамбит, Мале рокаде и Знакови поред кревета. Коаутор је антологије афоризама Страдија данас.

Заступљен је у више домаћих и страних антологија и преведен на неколико језика (енглески, шпански, руски, пољски, њемачки, македонски).

Добитник је престижне награде за сатиру - ''Радоје  Домановић'',  и награде за афоризме  ''Драгиша Кашиковић''.  

_________________________

АФОРИЗМИ  ВЛАДИМИРА  ЈОВИЋЕВИЋА  ЈОВА:

Ars aforistica – апс афористичар!

Све је ово почело много раније, 
док су легенде биле стварност.

Чим сам предложио шире, 
дали су ми уже!

Они који су скочили увис 
оставили су нам мотку.

Није то тај камен! – 
рекоше Сизифу.

Омче су припитомљена ласа.

Оне које не можемо да видимо
виђамо свакодневно.

Цензори, пишите књиге. 
Тако ћете први доћи до рукописа.

Цитат, Паралеле / Бела Тукадруз

D. H. Lawrence:Ljubavnik Lady Chatterley
"Ми живимо у трагично доба, но не ћемо да признамо, да је такво. Катастрофа се догодила, ми се налазимо у рушевинама, почињемо поново градити нова мала обитавалишта и његовати нове наде. То је доста тежак посао: нема данас глатка пута у будућност : но ми обилазимо запреке или се пењемо преко њих. Морамо живјети, па макар се и небеса срушила.

То бијаше манје више положај Costance Chaterley. Рат јој је порушио кров над главом, али она је одлучила да живи и да учи..."

Видети више: https://sites.google.com/site/odandedovde/miroslav-lukic-beleznice-dnevnici-i-1969---2009/citat

KANTILENA / ZORAN M. MANDIĆ

Đule identiteta. Znak prepoznavanja

Ovo nije ozbiljna pesma

Dragi moj Petru Krdu eteričan duh njene kantilene

dolazi iz tvog eona u

kome si  suretao i ispraćao Emila Siorana

Naravno sada posle ovog 30-tog aprila

pohrliće lešinari - tvoji takozvani prijatelji da

tumače oporuku koju si najverovatnije

poneo sa sobom

Ali, gle razočarenja kada u njoj otkriju da se

ne nalaze u spisku kandidata za Evropsku nagradu

kada pročitaju Tvojom rukom napisanu napomenu

Ne spominji đavola

Koliko juče u nevidljivom predgovoru tvog

nenajavljenog odlaska

kroz magični zvuk mobilnog telefona

poručio si mi da u Apatinu želiš da predstaviš

nova izdanja KOV-a

Vreme žena, Severce Miroslava Mirka Lukića,

Tadeuša Ruževiča, eseje Nikole Bertoloina

Ostalo je na tome da se dogovorimo

Da, rekao si da o činjenicama nema pregovora, odnosno

da je nepristojno pregovarati o filozofiji argumenata

Sada se pitam – da li sam te razumeo u predgovoru tvog

aprilskog odlaska........

Videti više:
https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/home/iz-novih-rukopisa-zorana-mandica/kantilena

ODLAZE DRAGI LJUDI / Radomir Mićunović

Нацерио се ембрион бездана
Један од знакова препознавања

...Odlaze dragi ljudi

i ostavljaju nam pakao.

A ja, k'o decak ludi,

pevam da ne bih plakao.

Видети више

https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/word-of-the-week/odlazedragiljudiradomirmicunovic