Чага, шефтелије, дух Старе планине

Подмукла болест неочекивано и ненајављено измени много тога. Јул и август нису отровале и учиниле несношљивим тропске врућине, већ и борба, и нада, али и неизвесност.

Више и радије читао сам "Један дан Ивана Денисовича" од Солжењицина, него "Одељење за рак" - није да нисам покушавао, али био сам млад, превише млад када сам покушавао да читам књиге, које су донеле руском писцу светску славу. Сигурно је да бих као млад сазнао много више о ДИВЉОЈ СИБИРСКОЈ ЧАГИ – ГЉИВИ КОЈА ПОБЕЂУЈЕ КАНЦЕР, али, ето, под старост читам и удубљујем се у тајну ове гљиве....

У питању је паразитска гљива, неугледног изгледа која успешно лечи артритис и болне зглобове, оснажује и подмлађује целокупно тело и успешно се бори против најтежих болести попут канцера. Њен латински назив је Inonotus obliquus, а код нас је позната као сибирска чага.

Да није било књиге нобеловца Александра Солжењицина „Одељење за рак“, људи не би овој гљиви посветили пажњу какву заслужује. Међутим, од 1969. године, кад је та књига објављена, сви који су је прочитали пожелели су да о гљиви чаги сазнају што више. А кад су сазнали, потрудили су се или да је што пре набаве или да је препоруче пријатељима, за које су знали да им може помоћи. Разлог је искрено описано пишчево искуство, у чијој је борби против канцера огромну улогу имала управо сибирска чага – гљива која расте на кори брезе у шумама северне и источне Европе, Азије и Русије.Гљива чага лековита својства Помислити да је дивља сибирска чага „резервисана“ само за најдраматичније здравствене тегобе – био би грех према њој. Њена лековита својства веома су бројна, а за њих се зна већ хиљадама година. Управо због тих својстава, широм Евроазије називали су је једноставно „дар од Бога“ и „краљица биља“, а стари Азијци чагу су користили за одржавање здраве, природне равнотеже (цхи).Она се нашла чак и у најстаријем службеном попису лековитих материја – кинеској књизи Схеннонг Бен Цао Јинг, старој 2.300 година. Оно што се знало већ тада, потврђују модерна истраживања – сибирска чага обилује драгоценим

активним супстанцама. Неке од њих садржи само она, а људи којима је хемија блиска одмах ће вам рећи да се у саставу чаге налазе фенолни спојеви, меланини, тритерпеноиди, одређени постотак бетулинске киселине…активним супстанцама. Неке од њих садржи само она, а људи којима је хемија блиска одмах ће вамрећи да се у саставу чаге налазе фенолни спојеви, меланини, тритерпеноиди, одређени постотак бетулинске киселине…Најсажетије речено, чага гљива је најјачи познати природни антиоксиданс, због чега и заузима прво место на ОРАЦ скали (мери ниво антиоксиданса у намирницама). Кад пишете о њој, попут нас управо сада, имате само једну бојазан – да читалац не помисли да је реч о претераном хваљењу својственом рекламама и ПР текстовима и да нам је крајни циљ некаква продаја – то у нашем случају није тако. Једноставно речено, кад је реч о нечему тако благотворном, онда скромност мора да устукне пред необоривим чињеницама које нам чага гљива са брезе нуди.Управо о њима је говорио и сам писац Александар Солжењицин у својој књизи , јер је тамо навео чињеницу да је у његовом случају дивља сибирска чага деловала пуно боље од лекова и медикамената који су му били прописани редовном терапијом.За које болести се сибирска чага употребљава?Ова неугледна гљива са исцељитељским моћима која расте по источно европским, руским па и кореанским шумама, користи се за лечење и превенцију многих болести. Од давнина је поштована у руској народној медицини јер се сматра да она најбоље утиче на целокупан метаболизам, делује превентивно на сва ткива и органе у нашем телу. Као врхунски антиоксиданс сибирска чага избија на прво место ОРАЦ лествице, ниже од ње су гоџи бобице и аронија.Како је и сам писац навео ова руска гљива је феноменални борац против свих врста тумора, јер захваљујући својој бетулинској киселини, она директно уништава канцерогене ћелије, при ћему не дира оне здраве, те зауставља даљи развој малигнитета. Будући да је врло моћан адаптоген из природе, гљива чага у томе заиста успева. Совјетска влада је својевремено својим професионалним спортистима и астронаутима наложила да користе адаптогене за побољшање како умних, тако и физичких способности, а међу њима не само да је била и сибирска чага , већ се показала убедљиво најделотворнијим препаратом, од свих других понуђених природних рецептура.Руски научници су такође искористили овај дар из природе за прављење изванредних крема за вене и упаљене зглобове. Зајваљујући микрокапсулама чаге, успешно се лечи артритис, јер састојци гљиве не да само продиру до зглобова, већ и делују на само жариште упаљеног зглоба. На овај начин бол у зглобу се ублажава, елиминишу се штетни токсини и соли наталожене у њему, те грчеви исчезавају.Где има да се купи сибирска чага у Србији и која је цена?Данас су приправци од гљиве чаге доступни широм региона искључиво у опремљенијим продавницама здраве хране, биљним апотекама, на интернету и другим местима. Најпопуларнија је гљива чага у праху, која се може употребити на разне начине.Чај од чаге је такође популаран мада је то више напитак који сличи чају, чак је ближи по изгледу кафи. Он проверено смирује нервну напетост, елиминисаће сав нагомилани стрес, ојачаће вам имунитет, а научници тврде да ће и подмладити тело. Као доказ за то наводе становнике Сибира који су по правилу дуговечнији и виталнији од нас европљана, затрованих свим и свачим.На интернету се недавно појавила и тинктура од сибирске чаге, али како вам увек саветујемо, предходно се информишите и распитајте о производу, и наравно упоређујте цене. Оно што вама треба је дивља сибирска чага, јер само је она у потпуности ослобођена од штетних састојака.Сибирска чага у капсулама када смо последњи пут проверавали је имала цену од преко 4000 рсд, што свакако није мало и за свачији џеп. Пре употребе било ког од описаних производа, изузетно је важно да се консултујете са стручним лицем, вашим лекаром, фитотерапеутом и ...

______________

       Данас сам купио - шефтелије, на З. В. Веом волим ово воће, које стиже после лубеница. У мом завичају шефтелија је било по виноградима. Па и у нашем винограду у Међи. Све док је покојна мајка била жива. После тога су тај виноград изнајмили суседима, и они су га запустили, и упропастили. Али, шефтелије су се одржале још пар година. Увек бих пред сам почетак школске године, путовао у Звижд због тих шефтелија у Међи. Једне јесени  су се скоро сва стабла, неокопавана, осушила. Две-три јесени потом, када сам ишао да обиђем неке њиве у близини тога некадашњег винограда, претвореног у трњак, угледао сам једну малу шефтелију, насред ледине до бившег винограда, не вишу од 1,5 метра, начичкану крупним сочним плодовима тзв. виноградарских праскви....Птице су биле много вредније, као сејачи, трешања и шефтелија, од мојих земљака.
    А  данас, сетивши се тога, прегледао сам шта све може да се наађе на мрежи о шефтелијама, и ево: мистификације и демистификације.

ШЕФТЕЛИЈЕ Марамица којом је особа женског пола обрисала своју вагину коју даје свом будућем мужу. Помиње се у Зони Замфировој, а иста се јавља и у цртаном филму Попај и Али-Баба и 40 разбојника. Иначе то је некада био обичај на овим просторима.  промашен живот Братко, ја сам живео у Турској, и говорим језик сасвим довољно. На турском је şeftalI бресква, а код нас на југу је то посебна сорта која се другде по Србији назива виноградарском бресквом или прасквом. На то сам мислио. Ово је ипак сајт српског жаргона, не могу сад да призивам и повезујем и сленгове осталих језика које знам. Мада твоје објашњење има смисла... Уствари, док сам био у војсци тотално загорео (а ни сада није ништа боље) привиђала ми се "шефтелија" од свега што видим, чак и од пушчане цеви, а од врхова ракета за КУБ-М наравно груди :)
 (одломци из Вукајлије)

________

         Шефтелије су ме одвукле од тужних ствари и од болести моје жене - на југ Србије, то јест на Стару планину. СТАРА ПЛАНИНА на фотографијама Г-дина Ниелса  Алберса за мене је била - откровење.Ову лепоту морате видети, пре него што умрете, драги пријатељи, ма где живели у Србији, на Балкану, Европи, или свету. Ја сам делић свега тога видео прошле јесени, и често остајао без даха. Бог је и на висинама ове планине дао божанске видике, ванредне панораме, хладну воду, неописиве водопаде, али и шуме и села која су сасвим опустела. Тамо бих волео да проведем остатак живота, макар као монах, макар као пастир, макар као сакупљач последњих легенди овог поднебља. Тамо постоје, видећете на овим фотографихама, праве слике планинског раја. Хвала Зорици и Г-дину Ниелсу Алберсу на изванредном поклону!!

..

Пејсаж старопланински:Вртибог. - Могао би да излечи, чини ми се, од сваке болести!

..

Јовачки поток, исто

...

Куће у Темској, код Пирота, исто

...

Куће Камног села, које изумире...

..

Ова чиста планинска брзавица...

...

Ови коњи у једном правом планинском свету и пејсажу

...

Ова савршена слика, готова, неописива, планинског раја

...

Овај прави, стварни, планински понор

...

још један моћни водпад

...

и још једном слика питоме планинске реке, крај које сњам да проведем, не једно лето, већ остатак живота

... Ево простора где бих волео да купим неко скромније домаћинство сеоско, и да проводим живот, друкчији од овог бетонског, велеградског, београдског, пуног вреве, метежа и неке неописиве туге, коју осећам док кувам чајеве од чаге или од реишија... Ево планине и лепоте која може да помогне и ојача здравље...

Изграђивање Нове Србије као сељачке државе / Светислав Стефановић

Изграђивање Нове Србије као сељачке државе

Српски народ, Божић, 1942.

Безумље 27. марта и национална и војничка катастрофа које су му следовале, спречиле су српски народ да се у њему изврши онај дубоки унутрашњи преображај који је био неминован, неизбежан и већ тако рећи на прагу. Већ и човеку са улице било је јасно да се системом нашег парламентаризма и режимом партијске владавине дошло до краја, да се он толико био истрошио и корумпирао, да му никакве ни радикалне ни палијативне мере нису више могле помоћи нити га одржати. Сав истрошен у чисто политичким формулама претвореним већ у празне фразе партијске политике, он је био слабији но кућа од карата усред вихора социјалне револуције који је захватао целу Европу и довео до огромних социјалних промена широм европског света, проносећи се и ван граница Европе и изазивајући тако сукобе који су неизбежно водили у нов светски рат, који је, како смо у читавом низу чланака тврдили и указивали, морао доћи иза те дубоке социјалне револуције коју су поједине велике европске нације већ биле издржале и организовале.

                Грчевито хватање за старе државне и друштвене форме код нас било је унапред осуђено на пропаст, те ће остати само питање будуће историје да испита, уколико су наши такозвани политичари у својој борби за и око старих политичких формула, несвесно или чак и свесно, били оруђа оних сила које сада већ постају сваком јасне и видљиве, сила најбруталнијег, најнечовечнијег и најгрубљег капиталистичког егоизма, који је до сад незабележен у историји човечанства, сила које су и наш народ као и толике друге, свеједно било пријатељске или непријатељске, бацале у вртлог светског сукоба и у сигурну пропаст, не дајући му ни времена ни могућности да изврши сам свој унутрашњи преображај пред којим је стојао.

                Али, ако то није успео или није могао да изврши у оквиру Југославије, српски народ није ослобођен тог историјског задатка и нужности, да то изведе у оквиру државе у коме се нашао после катастрофе. У толико пре и више што се већ не само назиру контуре новог поретка Европе после светског рата, него се стварају и темељи тог новог поретка на основама и тековинама већ организоване европске социјалне револуције.

Једно погрешно схватање

                Погрешно је стога мислити, да се српски народ може укључити у тај нови поредак Европе - нов по својој државној и друштвеној структури, произашлој из социјалне револуције - чекајући свршетак рата у својим старим и застарелим државним и друштвеним формама и окамењеним калупима лажног демократског парламентаризма и капиталистичког либералистичког индивидуализма. Не. Српски народ мора се сам активно спремити за сарадњу у новом поретку, мора се за ту сарадњу оспособити, ако неће да буде из ње дефинитивно искључен и за навек елиминисан, као нешто мртво и преживело, нешто страно и штетно у новом организму. Српски народ извршиће то тим пре и тим лакше, јер ће тиме само довршити оно дело, које је отпочео ослобођењем српског сељака у облику средњег и малог сеоског поседника од последњих остатака феудалног господства, аговског и беговског, и постављање тог ослобођеног сељака, малог и средњег поседника, за темељ и базу његове нове националне српске државе.

                Истина, та је држава од самих почетака запала у фаталне тешкоће, од првих часова унутрашњом борбом двеју династија која је често добијала карактер грађанског рата, споља увучена у вртлог сукобљених интереса великих европских сила заинтересованих на Балкану и Блиском Истоку. Није било довољно умних ни довољно далековидних државника у стварању и још мање у организовању државне заједнице са Хрватима и Словенцима, која је у Југославији, по рецептима са стране унете и наметнуте кабинетске лажно демократске политике, без икакве везе са животном стварношћу, добила најнемогућнији облик, унапред осуђен при првом потресу, на распад и расуло.

                Још тежи је грех српских политичара и државника, без обзира на њихове партијске боје, што су увлачили и наметали народу борбу око политичких проблема и програма, увек доношених са стране - тако да смо имали либералистичке групе и програме, па затим прогресистичке, па радикалне и најзад и социјал-демократске свих нијанси, боја и фракција, све по европским калупима, а далеко од животне стварности саме српске националне и социјалне основе, која се логички, природно и органски имала изграђивати на темељима на којима је створена, то јест као држава сељачког малопоседничког типа са пуно још очуваних и модерном животу већ адаптираних задружних елемената. Док су се водиле сулуде уставне борбе, чија је апсурдност кулминирала у више но донкихотовској борби за најслободоумнији устав у Европи, слободоумнији од белгијског! - каква част и понос! - напуштане су основне бриге за прве потребе најпримитивнијег културног живота и најпрече бриге и старања за подизање села и сеоског животног стандарда.

Имали смо читаве библиотеке свих могућих, чак и најмодернијих политичких претежно демократских доктрина, а скоро ни једне једине књиге о проблемима српског села, његових потреба, његовог културног стања и његових животних задатака. И то све у једној земљи коју су испод петовековног туђинског феудалног ропства ослободили сами српски сељаци, са сељачком задругом као основом и главним носиоцем српске револуције. Већег парадокса и апсурда тешко је наћи у новијој историји Европе!

Комунизам је туђ српском народу

               

Зато смо били и јесмо за једно радикално пречишћавање и одбацивање свега тог неприродног и апсурдног страног политичког баласта, који са српском сељачком народном и животном стварношћу никакве везе нема... И зато смо за органско дограђивање и изграђивање Нове Србије као државе сељачког  типа, малог и средњег поседа, са облицима задружних колектива. Подвлачимо мало - и средње-поседнички тип српског села и задружни облик колектива као својствен српском народу, да бисмо српски народ ослободили од приговора као да он нагиње ма у ком виду комунизму, било као идеологији било као политичком програму.

                Српски народ нити је у својој прошлости икад имао комунистички облик сеоског поседа и живота, нити према том може имати смисла за њ. У том је и битна разлика између њега и, на пример, руског сељака, као што је битна разлика између српске задруге и руског тзв. мира, као облика сеоског колектива; у задрузи човек организује и даје облик поседу земље, у "миру" посед земље намеће човеку облик заједнице. Тамо у крајњој линији рад и дух организују материју и њен посед, у другом материја и њен посед организују дух. Отуда активни стваралачки елан српског народа, а отуда и пасивни, ропски менталитет руске масе способне да подноси свако ропство и тиранију, од царистичке до бољшевичке, чак и без протеста и револта, у оном фаталистичком руском "њичево", савршено страном српском менталитету.

                Његова мисија може и мора бити само у томе правцу, да он на сопственим оживотвореним облицима државне и социјалне структуре, уђе у корак са европском социјалном револуцијом, чији је сада већ највиднији и најпозитивнији успех што је подигла и организовала средњег и малог човека, средњи и мали посед, дала му сигурну и стварну основу и од њега створила стварну и сигурну основу државог и народног колектива. Конкретно би за афирмирање ових чисто програмских идеја било потребно потврдити, да се Нова Србија изграђује, организује, без икаквих притрунака интернационалних и комунистичких идеологија и програма, у суштини страних и духу и животу српског народа.

Породица основна ћелија

                Исто тако Нова Србија би имала да недвосмислено одбаци и избаци из себе све остатке демократског парламентаризма и либералистичког индивидуализма, и да народни и државни колектив постави изнад сваког појединачног индивидуалног или сталешког односно класног интереса, стављајући не појединца или класу, него породицу као основну ћелију у темељ своје друштвене и државне организације. Нова Србија свесна је, даље, своје судбинске везаности за Европу и њену културу као своју ширу отаџбину, и за Средњу Европу са својим ближим суседима, као простор свог животног, културног и социјалног развоја, у коме је српски народ и до сад часно вршио једну достојну не само улогу него и мисију у одбрани Европе од Азијата, и у културном и социјалном подизању Балкана и Дунавског басена.

                Као логички постулат ових идеја, долази да Нова Србија укида и анулира све привилегије и такозвана стечена права бивших носилаца парламентарних режима и партија, и организује цео народ, у духу апела претседника генерала Недића, у социјалистичку странку као носиоца унутрашњег новог поретка, и споља као мост за укључење Нове Србије у нови поредак Европе, који се ствара у борби уједињених народа Европе против англоамериканске и јудео-масонске интернационалне лажне демократије; све ове заједно са њиховим експонентима сматра својим непријатељима и упропаститељима.

                Најзад, и не као најмање, Нова Србија својим бившим држављанима који су се ставили, или се стављају, у службу тим њеним непријатељима и упропаститељима треба да анулира држављанство и сва права која су с тим скопчана. То нам се чине као први предуслови државне и националне обнове, могуће само у настављању и довршењу историјског задатка и мисије српског народа. 

___________

    извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). - Приредио /  Предраг Пузић. - Артпринт, Нови Сад, 2006, стр. 81 - 84

"Будућност припада онима који се најдаље и најдуже сећају прошлости". / Војислав Михаиловић

ПРЕ девет година покренуо сам захтев за судску рехабилитацију мог деде Драгољуба Драже Михаиловића, који је први у окупираној Европи рекао Хитлеру: не!

Виши суд у Београду је тек 14. маја ове године донео решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију, те је осуђујућа партијско-политичка пресуда са монтираног суђења из 1945. проглашена ништавном.

Ђенерал Михаиловић је на судску рехабилитацију морао да чека седам деценија.

Исто толико морала је да чека и Србија, која је цела утамничена кад и њен најодликованији официр.

Моја породица и ја чекали смо читав живот да се са нашег презимена скине срамни жиг издајника, ратног злочинца и сарадника окупатора.

Као што су на то чекали и безбројни, а после рата дискриминисани потомци Дражиних сабораца и симпатизера у Србији и у српским земљама.

Чекала је и Дражина безгробна војска.

О исправљању велике историјске неправде сањала је милионска српска емиграција.

Из више разлога нисам се оглашавао у току процеса, ни у судници ни ван ње. Уосталом као ни у медијима, у данима након изрицања коначне пресуде.

Као прво - лојални сам грађанин ове државе, који верује и у Србију и у њено независно судство.

Потом сам био у уверењу како не приличи да као политичка личност и заинтересована страна коментаришем одлуке суда.

Међутим, овај процес изазвао је неуобичајено велику медијску пажњу, како у Србији тако и у региону. Читао сам и пратио различите реакције.

Нису ме изненадили коментари из суседне Хрватске чији је главни град цвећем и пољупцима дочекао и обасуо Хитлерову солдатеску. У монструозној НДХ творевини, по немачким изворима, страдало је, само у логорима, преко 700.000 наших невиних сународника, као и Јевреја и Рома.

По преласку на аустријску територију ратни злочинац Анте Павелић прво се сусрео са британским официрима, који су му омогућили да преко Ватикана, некажњен отпутује у Аргентину и као слободни грађанин умре у Шпанији.

Али ме непријатно изненадила, ражалостила и онеспокојила реакција неких српских званичника, који су ову судску одлуку довели у питање и чак покушали да јој се наругају.

Следбеници титоизма, уосталом као и хрватски лобисти овде, прво су показали да не поштују ни судство ове државе, ни ову државу, као ни симбол српског отпора нацизму и фашизму. А то је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Српски Чича, како га је народ присно ословљавао.

Нови "Нато партизани" олако багателишу и српску ослободилачку традицију, и српски идентитет, и нашу војничку част, и све што носи предзнак српски. Уместо да раде на националном помирењу и подижу наше самопоуздање, они својим изјавама продубљују ровове и идеолошке поделе у српском роду. Као прави игноранти и заточеници религије титоизма њих не интерeсује ни већ научно доказана историјска истина.

Можда они боље знају на чијој је страни био ђенерал Михаиловић од америчког председника Харија Трумана, од вође Француског покрета отпора Шарла де Гола, или од пољског генерала Сикорског! Који су сви одреда одликовали Дражу за неизмерни допринос савезничкој победи над нацизмом и фашизмом у Европи.

Од садашњих "Нато партизана" нису ништа бољи ни они "Нато четници", који су своју политичку каријеру започели под Дражином заставом, а окончали је у идеолошком табору његових џелата.

Уверен сам, ипак, да далекосежни значај ове пресуде не могу да умање ни да осенче ни мега звезде нашег политичког циркусишта, ни "Нато феминтерна", ни булајићевско-бајићевски перформери. Који су такође похитали или да се брже-боље и они "уграде" у пресуду, или да пресуде пресуди.

Али не зато што на ову пресуду нема права жалбе, већ зато што се истина не да засужњити.

Она истовремено и ослобађа и исцељује.

Мом деди већ одавно не треба ништа више.

Као вожд Трећег српског устанка он је, по речима светог владике Николаја, своје место нашао "у царству Небеске Србије". Уз Светог Саву, Светог кнеза Лазара и остале српске великане.

Али би по Србију било велико зло ако се над (и са) овом истином не би помирила.

У данима када нас, сва је прилика, тек чекају велика искушења.

Надам се и верујем да одлука суда о рехабилтацији ђенерала Драже отвара и осветљава нове путеве наше историје. И наше прошлости коју су, нажалост, често тумачили злонамерни туђини и они који не познају српски народ. Као и они који нису гледали у будућност.

А историја нас, између осталог, учи да "будућност припада онима који се најдаље и најдуже сећају прошлости".

Војислав Михаиловић: НАТО партизане боли истина о мом деди Дражи | Политика | Novosti.rs

Наше враћање земљи / Светислав Стефановић

Наше враћање земљи

Време, 15. 10. 1940.

   

Знак препознавања: Песници-критичари (2)

             Било је у историји, несумњиво, примера обнове и под дејством страних великих културних утицаја, као за време италијанске ренесансе, или, као што је случај са нашом романтичном епохом, насталом под утицајем немачке романтике. Али је и у тим случајевима предуслов један дубоки животни и стваралачки елан сопствених националних снага и вредности, израслих на сопственом националном тлу. Зато се, с правом, може рећи да само на сопственим националним вредностима може један народ остварити и изградити и своју обнову.

                Ако је те националне вредности народ, у току историје, напустио или изгубио, онда он неће наћи ни пут обнове него ће, неповратно, отићи путем пропасти. Тако су пропали толики велики и мали народи у историји, Вавилонци, Мисирци, Грци. И то не само страним завојевањима него и сопственом изнуреношћу, било расном дегенерацијом, било духовном и културном деморализацијом, било преживелошћу и неодрживошћу свог социјалног режима. Примера, за све ове облике пропасти појединих народа, било је не само у прошлости него их доживљујемо и пред нашим сопственим очима, у овој најдраматичнијој епохи људске историје која, већ и за обичног посматрача, значи слом читавих светских империја, а за дубље посматраче крај читаве једне културне епохе.

                Катастрофа француског народа можда је више пример културне и духовне исцрпености и деморализације, док је катастрофа енглеског народа пример неодрживости једног преживелог и немогућег социјалног поретка. Грчевит поклич Петенове Француске за враћање земљи изгледа као један јасно схваћен, иако веома задоцнео, покушај спасења од неминовне катастрофе, враћањем на вечите темеље и вредности нације у вези са земљом и за земљу, са селом и његовим културним вредностима.

                Социјални и културни историчари, и то тек последњих година, уочили су значај ове појаве, и саме по себи и као сигурног симптома једне културе у процесу опадања и нације у процесу дегенерације. Још до скора било је у Европи, па и код нас, учењака који су заговарали што бржу урбанизацију и индустријализацију, па и таквих умних социолога и државника и реформатора који су проповедали и саму што бржу пролетаризацију села и сељаштва, да би се, што пре, створили историјски неминовни услови и за наш улазак преко пролетерске у светску револуцију. Здраво село и заосталост наше социјалне структуре задржали су наше пренагло срљање том линијом, која би нас, извесно, била довела до руба пропасти. Утолико је кобније било подлегање наше варошке културе западноевропским утицајима, без свести о томе да се сама та западна култура, већ искључиво урбана, варошка, налазила у процесу дегенерације, не никако у процесу полета, и да једном младом и свежем народу није могла донети никаквог полета. Напротив, могла је само пренети у један свежи национални организам отровне сокове свог културног и духовног распадања и расточавања.

                Многе ужасавајуће појаве нашег културног живота последњих деценија налазе своје објашњење у дејству тих отрова, једне културе у распадању, унетих у наш млади организам. Сама политичка дезорганизација, као и погрешна оријентација према западним демократија, а које су представљале један преживели систем државног поретка, који се већ сам налазио у процесу расточавања, не би још била толико кобна да није била праћена, или можда и условљена, тим нашим још кобнијим повођењем за духовним и културним вредностима западне Европе. Заслепљени њеним спољашњим сјајем, сличним фосфоресцентној светлости на трулежи, ми смо у њима гледали узоре достојне најоданијег угледања, уместо да видимо оно што су стварно били: елементи распадања и растварања који и у нашем младом организму нису могли изазвати ништа друго до исти процес распадања и расточавања. Будућем историчару неће бити тешко да потврди ова запажања и да, на читавом низу појава нашег духовног и културног живота после рата, констатује разорно дејство тих утицаја - наместо здраве примитивности тип лажне отмености, наместо активног оптимизма тип лажног песимизма, као тип нашег послератног, тзв. европејца, усто халапљиво гладног животних уживања и готовог на све гадости и подлости, културом још неоплемењеног циника и развратника, похлепног не само за златом него и за најнижим нагонима еротике и порнографије, која је нашла врло пространо место и у самој чистој литератури и поезији.

                Али не само што ће тај будући културни историчар дати нам за право. Битно је, и за нашу будућност пресудно, то да се, већ данас, наша општа свест ослободи и отресе свега тог наноса једне, заправо, труле туђинштине, свих тих узора једне културе која нам се лажно приказивала под маском прогреса и напретка, док је то уистину била култура распадања и умирања, труљења и растварања. Тек ослобођени тога наноса трулежи и шљама ми ћемо моћи да се вратимо на вечита врела наше националне самобитности, на истинске линије и путеве наше националне духовне и културне обнове. Тек онда, у пуној мери, ми ћемо моћи извршити врховни задатак наше садашњости и будућности. Онда ће тек и наш поклич за враћање земљи, изречен још пре неких тридесет година, добити свој пуни значај, битно, додајемо одмах, друкчији од садашњег француског: јер у Француској се ради о отресању зла и трулежи сопствене културе, док се код нас радило и ради о ослобођењу од једне нездраве туђинштине. Колики је тај нанос туђинштине показује, врло драстично, сама статистика научне и књижевне продукције послератних година. Читаве научне и популарне библиотеке за ширење демократских доктрина уз, узгред буди речено, тотално игнорисање све фашистичке и национал-социјалистичке литературе, и не мање обилата библиотека марксизма и научног материјализма, уз угушивање целокупне литературе која би се бавила нашим животним проблемима. У чистој литератури и поезији сви облици интернационалних модернизама[1] до најгнуснијих лудости порнографије, уз систематско прогоњење свега расног и националног, проглашеног, једноставно, за реакционарно и, просто, проскрибовано.

                Ако би се статистички упоредио однос продукције националне науке и литературе према том туђинском наносу, тај би био катастрофално поразан за нашу послератну националну литературу и науку. А поставља се просто питање: постојимо ли ми и јесмо ли ми стварали ову државу и нацију са толико вековних жртава за то да проучавамо светске проблеме, чак и погрешно постављене и кобно перверзне, и да се за њих свим силама боримо, или да, прво и пре свега, проучимо себе саме, да се позабавимо проблемима свог сопственог живота, своје државе и свога народа, на првом месту проблемом о основним стубовима наше националне самобитности, без којих нема ни могућности наше обнове. Ти основни стубови су: проблем нашег човека, расног и националног, као типа хуманизираног хероја, култ косовског духа жртве и пожртвовања, претпостављања небеског царства земаљском, духовних вредности материјалним, и, најзад, етика рада везаног за земљу и породицу, који су не само вечити мистички заноси него и вечита животна стварност нашег народа.

                У постављању, проучавању и остварењу тих проблема лежи и цели проблем наше обнове, цели смисао нашег враћања земљи без којег је, у овом историјском моменту, илузорна и сама обнова. 

---

[1] Стефановић је почетком двадесетих година прошлог века био један од првих бранилаца модерних токова у српској књижевности (в. његов текст "Узбуна критике и најмлађа Модерна", објављен у часопису Мисао, 1921., књ. 6, св. 33, 34, 35-36).

 == Извор:  Наше враћање земљи / Светислав Стефановић. - Штампано у књизи: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943. - Копно, књ. 1.  Избор и предговор: Предраг Пузић. - Нови Сад, 2006, стр. 78-81  (Публикује се уз дозволу приређивача.)

Називи наших предака.Курајбер није псовка, већ

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. Врба крај бивше Лукићске ваде (за воденицу у Шљивици).

Називи наших предака.

МУШКА ЛОЗА

1. колено - отац
2. колено - деда
3. колено - прадеда
4. колено - чукундеда
5. колено - наврдеда
6. колено - курђел
7. колено - аскурђел
8. колено - курђуп
9. колено - курлебало
10. колено - сукурдол
11. колено - судепач
12. колено - парђупан
13. колено - ожмикура
14. колено - курајбер
15. колено - сајкатава
16. колено - бели орао Ако ништа, бар сте сазнали да курајбер  није псовка, већ назив за 14. породичног претка 
 
По женској лози или женској линији исто тако иду:

01. Мајка
02. Баба
03. Прабаба
04. Чукунбаба 

05. Наврнбаба - Бела Пчела (Чукунчукубаба)
06. Курђела - (Прачукунчукунбаба)
07. Аскурђела - (Прапрачукунчукубаба)
08. Курђупа
09. Курлебала
10. Сукурдова
11. Сурдепача
12. Парђупана
13. Ожмикура
14. Курајбера
15. Сајкатава

16. Бели Орао

____ Подсетник. Подсетио: Јован Пејчић

Komentar uz članak "Rusija zadovoljna stavom Srbije prema krizi u Ukrajini"

Advokat Gačević
•

Ovih dana se u javnosti sve rigidnije nameće problem Srbije u
određenju prema ukrajinskoj krizi, pri čemu po tom pitanju još uvek
nemamo oficijelni stav, što deluje kao pragmatično držanje, ali će pre
biti da se radi o političkoj nesnalažljivosti. Valja podsetiti da je
politika veština u vođenju državnih poslova, pa i sam pojam politike
etimološki vuče koren iz organizacije starogrčkih državica "polis".

Dakle,problema ne bi bilo kada "zapadni partneri" Srbije ne bi insistirali na
jasnom opredeljenju Srbije po pitanju podrške njihovom generalnom stavu
koji ide za osudom Rusije zbog navodne povrede ukrajinskog
teritorijalnog suvereniteta, pri čemu se u vezi sa međunarodno-pravnim
načelom zaštite prava države na teritorijalni suverenitet poriče pravo
Srbije na Kosovu i Metohiji kao delu njene teritorije, i po tom pitanju
"zapadni partneri" kažu da se Krim i Kosovo ne mogu porediti, ali u
kontekstu šiptarskih preferansi.

Međutim, nesumnjivo je da se Krim i
KiM ne mogu porediti, ali ne iz razloga koje preferiraju "zapadni
partneri", već suprotno njima - iz razloga koji se tiču istorijskog
prava i plebiscitarnog izjašnjenja državotvornog naroda.

Razlika je u tome što Rusija polaže istorijsko pravo na Krim, a šiptari takvo pravo
nemaju na delu srpske države, jer upravo Srbija na KiM polaže pravo kao i
Rusija na Krim. Drukčije rečeno, na teritorijalni suverenitet se mora
gledati kroz prizmu istorijskog prava, zbog čega se ne može smatrati da
je Rusija povredila teritorijalni suverenitet Ukrajine, za razliku od
šiptara koji su uzurpirali deo suverene teritorije države Srbije.
Uostalom, Rusija je samo prihvatila plebiscitarnu odluku državotvornog
naroda koji se izjasnio za pripajanje svojoj istorijskoj matici.

Dakle, stav Srbije po prednjem pitanju može i mora biti sasvim jasan - ne
smatramo da je Rusija povredila teritorijalni suverenitet Ukrajine, niti
da se po analogiji takvim stavom saglašavamo sa šiptarskom uzurpacijom
KiM. .

Ne bih ovde šire elaborirao osnove istorijskog prava Srbije
na KiM, pa ću samo podsetiti da su šiptari došljaci na srpskoj zemlji,
koji su zloupotrebili srpsko gostoprimstvo. Glavni svedok naseljavanja
šiptara na srpskoj zemlji je vizantijski viši državni činovnik Mihailo
Ataliota, koji je bio savremenik događaja iz 1043. godine, kada je
prevratnik Đorđe Manijak krenuo sa Sicilije da osvoji Carigrad, pa je
kao prateće čete poveo šiprate koji su prethodno na Siciliju dovedeni
kao roblje iz osvajačkih pohoda u području Kavkaza. Otuda znamo da su
posle poraza Đorđa Manijaka u bici sa carigradskom vojskom kod
Dojranskog jezera njegovi pratioci šiptari ostali kao brodolomnici na
tuđoj zemlji, i da su im Srbi dozvolili da se nasele u brdovitom predelu
oko mesta Rabana, koje se nalazilo severoistočno od Elbasana, u
podnožju planine Jablanice. Po Rabanu su ih Srbi nazivali Rabanasima,
odnosno Arbanasima, a Turci su ih zvali Arnautima. O njihovom
razrođavanju i naglom širenju po dolasku Turaka, pretapanjem brojnih
srpskih plemenskih grupa u šiptare, zbog privilegija koje su ovi imali
pod Turcima, ovde ne može biti više reči.

S druge strane, valja  podsetiti da je Ukrajina istorijska kolevka ruske države. Kijevska
Rusija je konfesionalno bila vezana za Vizantiju, a državna religija
Kijevske Rusije bilo je pravoslavlje. Ta država je trajala od devetog do
kraja dvanaestog veka, i u njenom sastavu je bilo poluostrvo Krim.
Tokom Četvrtog krstaškog rata, s početka trinaestog veka, opljačkan je
Carigrad, trgovinske i kulturne veze sa Carigradom su pokidane, a
Kijevska Rusija se raspala na kneževine. U četrnaestom veku dolazi do
najezde Tatara koji zaposedaju Krim i osvajaju veći deo ruskih
kneževina. Međutim, u osamnaestom veku Rusi ponovo zaposedaju Krim i on
ostaje u sastavu Rusije sve do 1956. godine, kada ga tadašnji predsednik
SSSR Nikita Sergejevič Hruščov, inače Ukrajinac, pripaja Ukrajini.

Toliko, za podsećanje, možda i kao svetionik zalutalim i nesnalažljivim brodarima na uzburkanoj polititičkoj pučini.

Rusija zadovoljna stavom Srbije prema krizi u Ukrajini

Вук и Расим на Вучићевој листи

БЕОГРАД – Небојша Стефановић, председник Скупштине Србије, расписаће изборе за град Београд, а напети односи на домаћој политичкој сцени све јасније сигнализирају да нас 16. марта очекују обједињени ванредни београдски и парламентарни избори, пише у најновијем броју дневни лист Ало. 
Према њиховим речима странке се увелико престројавају за наступ на њима, а како Ало сазнаје, највећи фронт прави Српска напредна странка, која ће своју листу проширити за још најмањер две странке.
Извор листа Ало открива да је већ постигнут начелан договор Александра Вучића са Вуком Драшковићем и Расимом Љајићем да СПО и СДПС појачају предизборну коалицију са којом су напредњаци добили прошле изборе. Све очи упрте су у СНС, од којег се очекује да у наредним данима реши хоће ли Србија ићи на биралишта.
- И Вук и Расим су свесни да сами никако не могу да пређу цензус и изгурају кампању на целој територији Србије. Напредњаци им се, у време када је ДС конфузан и располућен, намећу као природни савезник са којим ће најмање ризиковати. Међутим, ако се буду бирали само одборници за београдску скупштину, Љајић након успеха на Вождовцу, размишља да иде сам на те изборе. Евидентно је да Љајић и Вучић добро функционишу у Влади, а да Драшковић без задршке хвали и подржава вицепремијера. Уосталом, гласање у Скупштини то најбоље потврђује – објашњава саговорник листа Ало из владајуће коалиције.
Извор: Ало



Вук и Расим на Вучићевој листи - Правда

КРСТ / Ђорђе Николић

М. Тодоровић, Небо (изнад Трешњевице)

Распели су живи крст
На дрвеном крсту.

Васкрснут,
Живи се вознесе у небо,
Часни оста на земљи.

Да нас подсећа
На крст у нама самим -

У име Оца
И Сина
И Светога Духа,

Амин.

На Васкршњи понедељак,
16.4. 2001.

     ___  Извор: Ђорђе Николић: Ви нисте од овога света, СКЗ, Београд, 2012, стр. 49