УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 24. април 2012.

Летњи Post scriptum / Бела Тукадруз


- Песник је умро млад, а нека баба у оближњим селима у брдима гура сто и осму годину! - рече један од
мојих пријатеља, док смо шетали кроз гробље и покушавали да пронађемо гроб песника Ф. - Зашто не пандркну она
баба, или зашто Бог не узе неког великог грешника, уместо песника Ф., уместо сваког песника којег прерано узе? Бог је често неправедан и дајем за право песнику који вели: Бити на овом свету и бити на оном свету, оба се тебе
дочепају / Чудно, без разлике. Зашто “чудно”? 
Зашто Бог све решава чудима, а нама оставља “разум”. Како да разумом разумно појмим све то? Не, разумом не можемо појмити ТО, него крајностима: тугом или радошћу. Песник такође вели: Радујте се када видите залазак сунца међу својим уснама. А ја кажем...

Растанак. Био је то растанак са старим пријатељима.
Ишли смо полако и причали о првој особини уметности, “свеобухватности”. Саветовали су ми
како да пишем, “једноставно, ко Шекспир. Прави белешке на цедуљама, о свему што си видео, о људима,
птицама, небу, о заласцима, коњима и животињама уопште...”
Враћао сам се последњим аутобусом из вароши у родно село око поноћи, и дуго нисам могао
да заспим. Спаковао сам ствари за Београд...

Био сам на плажи “Код Туљине баште”. Дечаци су се играли кулаша.Плочасте каменовесу ређали, правили кулу.
Одмицали су се десетак од куле и великим камењем с рамена циљали кулу. Тражећи плочасто камење за
кулу зашао сам у густу ракиту, ишао двадесетак корака, кад је наједанпут бануо испред мене бели спруд,
као неко неваспитано дете исплазивши свој дуги језик.
Тај спруд није био већи од једног сеоског дворишта. То пешчано двориште имало је живу ограду - густу
ракиту, налик на шикару, кроз коју је немогуће било пробијати се, тамо где се сливају слапови беле лозе.
Тиха, дивна и скровита авлија, алија. Како је не открих пре? Али оно што је било још необичније то су вране,
хиљаде врана лежало је на песку тог спруда, ко нека птичија војска; стражари су будно мотрили, док су се
неке вране тукле крилима и крештале... Начинио сам неопрезан корак; стражари ме опазише и гракнуше;
читава се војска узбуни тешко замахујући крилима црним; сударале су се вране, крештале; велико јато
кружило је у ниском кругу заклонивши небо и сунце. Неке од врана издвојише се и почеше да слећу на врх неке старе и разгранате високе тополе. Испред мене побеже лисица! На песку је лежао остатак нечега што је некада био срндаћ... Запахну ме одвратан воњ стрвине. Окренух се и пођох уназад... Дечаци су и даље играли своју игру.
Пошао сам према селу, јер се ближио тренутак кад ћу да отпутујем.
Мајка ме је чекала у кухињи. Припремала се да иде на наше имање на Пеку, да залива башту.
Опраштали смо се без речи. После је она отишла, а ја сам поново препаковао путну торбу, додао
још неке књиге (Бодлерове и Рилкеове). При том, стално ми је у сећању кружило онај скривени спруд са
јатом лешинара. Касно поподне кренуо сам на аутобуску станицу. Сунце је преплавило не само авлије
између којих сам ишао, већ и пут. Газио сам по светлости, ишао сам према будућности. Према новом
животу, непознатом, сатканом од пролазних варки, обмана и среће, али животу који је раскинуо са
пређашњим заблудама и бесмисленим заносима и пркосима...

Нема коментара:

Постави коментар