Изграђивање Нове Србије као сељачке државе
Српски народ, Божић,
1942.
Безумље 27. марта и
национална и војничка катастрофа које су му следовале, спречиле су српски народ
да се у њему изврши онај дубоки унутрашњи преображај који је био неминован,
неизбежан и већ тако рећи на прагу. Већ и човеку са улице било је јасно да се
системом нашег парламентаризма и режимом партијске владавине дошло до краја, да
се он толико био истрошио и корумпирао, да му никакве ни радикалне ни
палијативне мере нису више могле помоћи нити га одржати. Сав истрошен у чисто
политичким формулама претвореним већ у празне фразе партијске политике, он је
био слабији но кућа од карата усред вихора социјалне револуције који је
захватао целу Европу и довео до огромних социјалних промена широм европског
света, проносећи се и ван граница Европе и изазивајући тако сукобе који су
неизбежно водили у нов светски рат, који је, како смо у читавом низу чланака
тврдили и указивали, морао доћи иза те дубоке социјалне револуције коју су
поједине велике европске нације већ биле издржале и организовале.
Грчевито
хватање за старе државне и друштвене форме код нас било је унапред осуђено на
пропаст, те ће остати само питање будуће историје да испита, уколико су наши
такозвани политичари у својој борби за и око старих политичких формула, несвесно
или чак и свесно, били оруђа оних сила које сада већ постају сваком јасне и
видљиве, сила најбруталнијег, најнечовечнијег и најгрубљег капиталистичког
егоизма, који је до сад незабележен у историји човечанства, сила које су и наш
народ као и толике друге, свеједно било пријатељске или непријатељске, бацале у
вртлог светског сукоба и у сигурну пропаст, не дајући му ни времена ни
могућности да изврши сам свој унутрашњи преображај пред којим је стојао.
Али,
ако то није успео или није могао да изврши у оквиру Југославије, српски народ
није ослобођен тог историјског задатка и нужности, да то изведе у оквиру државе
у коме се нашао после катастрофе. У толико пре и више што се већ не само назиру
контуре новог поретка Европе после светског рата, него се стварају и темељи тог
новог поретка на основама и тековинама већ организоване европске социјалне
револуције.
Једно погрешно схватање
Погрешно
је стога мислити, да се српски народ може укључити у тај нови поредак Европе -
нов по својој државној и друштвеној структури, произашлој из социјалне
револуције - чекајући свршетак рата у својим старим и застарелим државним и
друштвеним формама и окамењеним калупима лажног демократског парламентаризма и
капиталистичког либералистичког индивидуализма. Не. Српски народ мора се сам
активно спремити за сарадњу у новом поретку, мора се за ту сарадњу оспособити,
ако неће да буде из ње дефинитивно искључен и за навек елиминисан, као нешто
мртво и преживело, нешто страно и штетно у новом организму. Српски народ
извршиће то тим пре и тим лакше, јер ће тиме само довршити оно дело, које је
отпочео ослобођењем српског сељака у облику средњег и малог сеоског поседника
од последњих остатака феудалног господства, аговског и беговског, и постављање
тог ослобођеног сељака, малог и средњег поседника, за темељ и базу његове нове
националне српске државе.
Истина,
та је држава од самих почетака запала у фаталне тешкоће, од првих часова
унутрашњом борбом двеју династија која је често добијала карактер грађанског
рата, споља увучена у вртлог сукобљених интереса великих европских сила
заинтересованих на Балкану и Блиском Истоку. Није било довољно умних ни довољно
далековидних државника у стварању и још мање у организовању државне заједнице
са Хрватима и Словенцима, која је у Југославији, по рецептима са стране унете и
наметнуте кабинетске лажно демократске политике, без икакве везе са животном
стварношћу, добила најнемогућнији облик, унапред осуђен при првом потресу, на
распад и расуло.
Још
тежи је грех српских политичара и државника, без обзира на њихове партијске
боје, што су увлачили и наметали народу борбу око политичких проблема и
програма, увек доношених са стране - тако да смо имали либералистичке групе и
програме, па затим прогресистичке, па радикалне и најзад и социјал-демократске
свих нијанси, боја и фракција, све по европским калупима, а далеко од животне
стварности саме српске националне и социјалне основе, која се логички, природно
и органски имала изграђивати на темељима на којима је створена, то јест као
држава сељачког малопоседничког типа са пуно још очуваних и модерном животу већ
адаптираних задружних елемената. Док су се водиле сулуде уставне борбе, чија је
апсурдност кулминирала у више но донкихотовској борби за најслободоумнији устав
у Европи, слободоумнији од белгијског! - каква част и понос! - напуштане су
основне бриге за прве потребе најпримитивнијег културног живота и најпрече
бриге и старања за подизање села и сеоског животног стандарда.
Имали смо читаве
библиотеке свих могућих, чак и најмодернијих политичких претежно демократских
доктрина, а скоро ни једне једине књиге о проблемима српског села, његових
потреба, његовог културног стања и његових животних задатака. И то све у једној
земљи коју су испод петовековног туђинског феудалног ропства ослободили сами
српски сељаци, са сељачком задругом као основом и главним носиоцем српске
револуције. Већег парадокса и апсурда тешко је наћи у новијој историји Европе!
Комунизам је туђ српском народу
Зато смо били и јесмо
за једно радикално пречишћавање и одбацивање свега тог неприродног и апсурдног
страног политичког баласта, који са српском сељачком народном и животном
стварношћу никакве везе нема... И зато смо за органско дограђивање и
изграђивање Нове Србије као државе сељачког
типа, малог и средњег поседа, са облицима задружних колектива.
Подвлачимо мало - и средње-поседнички тип српског села и задружни облик
колектива као својствен српском народу, да бисмо српски народ ослободили од
приговора као да он нагиње ма у ком виду комунизму, било као идеологији било
као политичком програму.
Српски
народ нити је у својој прошлости икад имао комунистички облик сеоског поседа и
живота, нити према том може имати смисла за њ. У том је и битна разлика између
њега и, на пример, руског сељака, као што је битна разлика између српске
задруге и руског тзв. мира, као облика сеоског колектива; у задрузи човек
организује и даје облик поседу земље, у "миру" посед земље намеће
човеку облик заједнице. Тамо у крајњој линији рад и дух организују материју и
њен посед, у другом материја и њен посед организују дух. Отуда активни
стваралачки елан српског народа, а отуда и пасивни, ропски менталитет руске
масе способне да подноси свако ропство и тиранију, од царистичке до бољшевичке,
чак и без протеста и револта, у оном фаталистичком руском "њичево", савршено
страном српском менталитету.
Његова
мисија може и мора бити само у томе правцу, да он на сопственим оживотвореним
облицима државне и социјалне структуре, уђе у корак са европском социјалном
револуцијом, чији је сада већ највиднији и најпозитивнији успех што је подигла
и организовала средњег и малог човека, средњи и мали посед, дала му сигурну и
стварну основу и од њега створила стварну и сигурну основу државог и народног
колектива. Конкретно би за афирмирање ових чисто програмских идеја било
потребно потврдити, да се Нова Србија изграђује, организује, без икаквих
притрунака интернационалних и комунистичких идеологија и програма, у суштини
страних и духу и животу српског народа.
Породица основна ћелија
Исто
тако Нова Србија би имала да недвосмислено одбаци и избаци из себе све остатке
демократског парламентаризма и либералистичког индивидуализма, и да народни и
државни колектив постави изнад сваког појединачног индивидуалног или сталешког
односно класног интереса, стављајући не појединца или класу, него породицу као
основну ћелију у темељ своје друштвене и државне организације. Нова Србија
свесна је, даље, своје судбинске везаности за Европу и њену културу као своју
ширу отаџбину, и за Средњу Европу са својим ближим суседима, као простор свог
животног, културног и социјалног развоја, у коме је српски народ и до сад часно
вршио једну достојну не само улогу него и мисију у одбрани Европе од Азијата, и
у културном и социјалном подизању Балкана и Дунавског басена.
Као
логички постулат ових идеја, долази да Нова Србија укида и анулира све
привилегије и такозвана стечена права бивших носилаца парламентарних режима и
партија, и организује цео народ, у духу апела претседника генерала Недића, у
социјалистичку странку као носиоца унутрашњег новог поретка, и споља као мост
за укључење Нове Србије у нови поредак Европе, који се ствара у борби
уједињених народа Европе против англоамериканске и јудео-масонске
интернационалне лажне демократије; све ове заједно са њиховим експонентима
сматра својим непријатељима и упропаститељима.
Најзад,
и не као најмање, Нова Србија својим бившим држављанима који су се ставили, или
се стављају, у службу тим њеним непријатељима и упропаститељима треба да
анулира држављанство и сва права која су с тим скопчана. То нам се чине као
први предуслови државне и националне обнове, могуће само у настављању и
довршењу историјског задатка и мисије српског народа.
___________
извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). - Приредио / Предраг
Пузић. - Артпринт, Нови Сад, 2006, стр. 81 - 84
