САН / Белатукадруз

САН

„Ово је све ваше? Ви зидате ову Кућу – кућу свих кућа?“
Непознати ме гледа : саневерицом и чуђењем.
Не сећа ме се, каже
Да ли ја можда њега знам?

Испред куће јела
при врху црвена и модра
као креста ћурана.

Непознати улази у кућу
гледа кроз прозорчиће,
дванаест прозорчића има:
кроз први се види снег,
кроз други јагњешце,
кроз трећи дивља трешња,
кроз четврти пут широк,
кроз пети плавојка
што љуља боковима шуму,
кроз шести разговор ;
двосмислени, весели,
кроз седми перуника
горска, саса и грмани,
кроз осми кула,
бандера и облак,
кроз девети лампа,
која увек гори
и дубока бразда,
кроз десети јаје
од камена белог,
раоник и разбој.
Немогући ратар,
самоука ткаља,
кроз једанаести звезда
падалица с репом,
кроз дванаести Месец,
ноћна плима мора…   

Пошао сам уз пусто брдо
Низ које се котрљају
балвани и метеори.
Крај мене је и жена
ћутљива и прсата
коју не познајем…
Скачемо у понор
у дубину помрчине
Над главама тутње
громови, балвани .

Телефонирам неком што спава мртвим сном.
Телефон је мали и црн
црн као чађа из сулундара
без бројева само
плус и минус

Она жена
још увек пада
у дубљу помрчину
у пећински азил
где украдену децу
држе у ћутљивој дресури
као младе лавове
камџијом…

Прилепио сам се
уз камену литицу
као слепи миш.

Кроз димњак
у стени
тече поточић светли
.
На ком сам ово хоризонту?

Балвани се котрљају
И јече
као поворке народа
што се строваљују
у амбисе.

Светлост ме може одлепити
од ове литице,
од бивших људи
и сени.

Пузаћу вођен светлошћу
правцем трачка
кога упознах
у неким другим сновима
и световима…

Буђење има арому
хаоса и пустиње,
гавран негде у даљини гракће
и затим наступа тишина
тежа од тиграстих пећинских када
и ваздуха седмог подземног хоризонта.

Дубраве
Златни Расуденац
Столица

Одазивају се одблесцима неизрецивим, титравим

Разапет сам на великом
Храсту Запису
који се осушио

Нови је никао ту негде у близини.

Једино је у визијама могуће Немогуће

Бели се Кула на врх брда
као кост пљусковима прана и ветровима изрибана

Судбина се оцртава све јасније

Без престанка понављај диван сан,
као дечак који наглас мисли.
Судбина се објавила јасно,
као редови јабланова покисли…

Анђео је кроз снове послао наговештења.
А буђење и време откривају
тумачење
и тајни узрок мрачних расположења…

Све временом постане нешто друго,
Земља без слуге и без крста
Планина свој реп има,
Престол и локве
И кревет за Немогућег Ратара.

Бог не заборавља добра дела и ни једну бразду заорану
Ни брачни лежај усред њиве
Ни изворчиће са водом зеленом,
водом хладном, са водом слатком…

        = из необјављених рукописа српских песника