Наше враћање земљи / Светислав Стефановић

Наше враћање земљи

Време, 15. 10. 1940.

   

Знак препознавања: Песници-критичари (2)

             Било је у историји, несумњиво, примера обнове и под дејством страних великих културних утицаја, као за време италијанске ренесансе, или, као што је случај са нашом романтичном епохом, насталом под утицајем немачке романтике. Али је и у тим случајевима предуслов један дубоки животни и стваралачки елан сопствених националних снага и вредности, израслих на сопственом националном тлу. Зато се, с правом, може рећи да само на сопственим националним вредностима може један народ остварити и изградити и своју обнову.

                Ако је те националне вредности народ, у току историје, напустио или изгубио, онда он неће наћи ни пут обнове него ће, неповратно, отићи путем пропасти. Тако су пропали толики велики и мали народи у историји, Вавилонци, Мисирци, Грци. И то не само страним завојевањима него и сопственом изнуреношћу, било расном дегенерацијом, било духовном и културном деморализацијом, било преживелошћу и неодрживошћу свог социјалног режима. Примера, за све ове облике пропасти појединих народа, било је не само у прошлости него их доживљујемо и пред нашим сопственим очима, у овој најдраматичнијој епохи људске историје која, већ и за обичног посматрача, значи слом читавих светских империја, а за дубље посматраче крај читаве једне културне епохе.

                Катастрофа француског народа можда је више пример културне и духовне исцрпености и деморализације, док је катастрофа енглеског народа пример неодрживости једног преживелог и немогућег социјалног поретка. Грчевит поклич Петенове Француске за враћање земљи изгледа као један јасно схваћен, иако веома задоцнео, покушај спасења од неминовне катастрофе, враћањем на вечите темеље и вредности нације у вези са земљом и за земљу, са селом и његовим културним вредностима.

                Социјални и културни историчари, и то тек последњих година, уочили су значај ове појаве, и саме по себи и као сигурног симптома једне културе у процесу опадања и нације у процесу дегенерације. Још до скора било је у Европи, па и код нас, учењака који су заговарали што бржу урбанизацију и индустријализацију, па и таквих умних социолога и државника и реформатора који су проповедали и саму што бржу пролетаризацију села и сељаштва, да би се, што пре, створили историјски неминовни услови и за наш улазак преко пролетерске у светску револуцију. Здраво село и заосталост наше социјалне структуре задржали су наше пренагло срљање том линијом, која би нас, извесно, била довела до руба пропасти. Утолико је кобније било подлегање наше варошке културе западноевропским утицајима, без свести о томе да се сама та западна култура, већ искључиво урбана, варошка, налазила у процесу дегенерације, не никако у процесу полета, и да једном младом и свежем народу није могла донети никаквог полета. Напротив, могла је само пренети у један свежи национални организам отровне сокове свог културног и духовног распадања и расточавања.

                Многе ужасавајуће појаве нашег културног живота последњих деценија налазе своје објашњење у дејству тих отрова, једне културе у распадању, унетих у наш млади организам. Сама политичка дезорганизација, као и погрешна оријентација према западним демократија, а које су представљале један преживели систем државног поретка, који се већ сам налазио у процесу расточавања, не би још била толико кобна да није била праћена, или можда и условљена, тим нашим још кобнијим повођењем за духовним и културним вредностима западне Европе. Заслепљени њеним спољашњим сјајем, сличним фосфоресцентној светлости на трулежи, ми смо у њима гледали узоре достојне најоданијег угледања, уместо да видимо оно што су стварно били: елементи распадања и растварања који и у нашем младом организму нису могли изазвати ништа друго до исти процес распадања и расточавања. Будућем историчару неће бити тешко да потврди ова запажања и да, на читавом низу појава нашег духовног и културног живота после рата, констатује разорно дејство тих утицаја - наместо здраве примитивности тип лажне отмености, наместо активног оптимизма тип лажног песимизма, као тип нашег послератног, тзв. европејца, усто халапљиво гладног животних уживања и готовог на све гадости и подлости, културом још неоплемењеног циника и развратника, похлепног не само за златом него и за најнижим нагонима еротике и порнографије, која је нашла врло пространо место и у самој чистој литератури и поезији.

                Али не само што ће тај будући културни историчар дати нам за право. Битно је, и за нашу будућност пресудно, то да се, већ данас, наша општа свест ослободи и отресе свега тог наноса једне, заправо, труле туђинштине, свих тих узора једне културе која нам се лажно приказивала под маском прогреса и напретка, док је то уистину била култура распадања и умирања, труљења и растварања. Тек ослобођени тога наноса трулежи и шљама ми ћемо моћи да се вратимо на вечита врела наше националне самобитности, на истинске линије и путеве наше националне духовне и културне обнове. Тек онда, у пуној мери, ми ћемо моћи извршити врховни задатак наше садашњости и будућности. Онда ће тек и наш поклич за враћање земљи, изречен још пре неких тридесет година, добити свој пуни значај, битно, додајемо одмах, друкчији од садашњег француског: јер у Француској се ради о отресању зла и трулежи сопствене културе, док се код нас радило и ради о ослобођењу од једне нездраве туђинштине. Колики је тај нанос туђинштине показује, врло драстично, сама статистика научне и књижевне продукције послератних година. Читаве научне и популарне библиотеке за ширење демократских доктрина уз, узгред буди речено, тотално игнорисање све фашистичке и национал-социјалистичке литературе, и не мање обилата библиотека марксизма и научног материјализма, уз угушивање целокупне литературе која би се бавила нашим животним проблемима. У чистој литератури и поезији сви облици интернационалних модернизама[1] до најгнуснијих лудости порнографије, уз систематско прогоњење свега расног и националног, проглашеног, једноставно, за реакционарно и, просто, проскрибовано.

                Ако би се статистички упоредио однос продукције националне науке и литературе према том туђинском наносу, тај би био катастрофално поразан за нашу послератну националну литературу и науку. А поставља се просто питање: постојимо ли ми и јесмо ли ми стварали ову државу и нацију са толико вековних жртава за то да проучавамо светске проблеме, чак и погрешно постављене и кобно перверзне, и да се за њих свим силама боримо, или да, прво и пре свега, проучимо себе саме, да се позабавимо проблемима свог сопственог живота, своје државе и свога народа, на првом месту проблемом о основним стубовима наше националне самобитности, без којих нема ни могућности наше обнове. Ти основни стубови су: проблем нашег човека, расног и националног, као типа хуманизираног хероја, култ косовског духа жртве и пожртвовања, претпостављања небеског царства земаљском, духовних вредности материјалним, и, најзад, етика рада везаног за земљу и породицу, који су не само вечити мистички заноси него и вечита животна стварност нашег народа.

                У постављању, проучавању и остварењу тих проблема лежи и цели проблем наше обнове, цели смисао нашег враћања земљи без којег је, у овом историјском моменту, илузорна и сама обнова. 

---

[1] Стефановић је почетком двадесетих година прошлог века био један од првих бранилаца модерних токова у српској књижевности (в. његов текст "Узбуна критике и најмлађа Модерна", објављен у часопису Мисао, 1921., књ. 6, св. 33, 34, 35-36).

 == Извор:  Наше враћање земљи / Светислав Стефановић. - Штампано у књизи: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943. - Копно, књ. 1.  Избор и предговор: Предраг Пузић. - Нови Сад, 2006, стр. 78-81  (Публикује се уз дозволу приређивача.)