 |
| Благоје Свркота |
Нису престали живи снови. Који ли ће нови дан доћи
Пре свитања, иза поноћи кад почну прву своју песму
После раног спавања ти светли петли. А ми још у шетњи
Неуморни, скоро само зрели за осмех из нехата
Пре него што откуцају четири сата, стара градска звона.
Све има почетак и крај
И ноћ уздисаја.
Вертикала си мога дана и дрхтава мелодија
Док те чекам. Ноћ има ведрину откривеног заборава
И стрпљивог грцања у кошмару. Нежна жено,
Песмо моје тамнице и моје ватре и мојих облака
У вртоглавици безграничној и безвременој.
Све има почетак и крај.
И љубав која се сања.
Има ли краја, шта ли је иза, куд путује угасли брод.
Душа наставља живот ту око нас, негде и свугде.
Заборава нема, па нема ни шта да нестане, увек траје.
Човек застаје, све се претвара у прашину и прах
У један дах стопише се рођење, свадба и крах.
Све има почетак и крај
И можданог стабла тајна.
У зеници неба плава њедра. Када се Гагарин први винуо
Из космоса је видео плавозелену планету. Питам те љубави,
Честита душо, зар није сасвим у духу небеског шара,
Да је Исус имао плаве очи, поготово ако је отишао горе. Кад
